Постоје два аспекта која треба узети у обзир за ваљке са лежајевима
За ваљак лежаја мора се узети у обзир контактни напон између крајње стране ваљка лежаја и ребра, који се може израчунати одговарајућом формулом. Једна од најчешће коришћених метода пројектовања носећих ваљака је да је крајња страна лежајног ваљка равна, а постоји лучна ивица где се спаја са конвексним делом облика ваљка, а може и ребро. бити део авиона.
Међутим, када је потребно оптерећење потиском између крајње стране ваљка лежаја и ребра, ребро је понекад дизајнирано као конусна површина. У овом случају, косина ваљка ће бити у контакту са ребром, а угао између ребра и радијалне равни назива се нагиб ребра.
Поред тога, крајња површина ваљка лежајног ваљка може бити дизајнирана и као сферна површина, тако да је сферна крајња површина ваљка у контакту са косим ребром. Ова структура помаже да се побољша подмазивање, али ће смањити способност вођења ребра до ваљка. У овом случају, нагиб ваљака мора бити контролисан кавезом како би се осигурао нормалан рад лежаја.
Ради лакшег израчунавања, може се претпоставити да је полупречник сфере једнак полупречнику сферне крајње површине ваљка, док се полупречник цилиндра може апроксимирати полупречником закривљености конусног ребра на теоријској контакт тачка. Контактни напони и деформације се могу израчунати на основу познатих еластичних контактних оптерећења, особина материјала ваљака и ребара и параметара геометрије контакта.
Међутим, контактни напон између чеоне стране ваљка и ребра ваљка лежаја израчунат овом методом може се само апроксимирати, јер чеона површина течности и ребро не задовољавају претпоставку о полупростору. Такође, радијус закривљености конусног ребра није константан, већ варира дуж контактне ширине. Стога је ова метода погодна само за контакт између комплетне сферне течне чеоне површине и конусног ребра.
